Otkud tolika kompleksnost u današnjima korporativnim data centrima? Kako su to tzv. “silosi” (serveri, storidž i mreža) postali glavni krivci preko noći za tromost i sve ostale probleme IT infrastrukture? Zašto postoji tolika halabuka u industriji oko hiperkonvergiranih rešenja?
U početku, sve je bilo jednostavno i uređeno. Korisnici računara su unapred pripremali svoje programe i podatke koristeći bušene kartice i trake, namenski tehničari su poštovali precizne procedure za pohranjivanje kartica i traka u Mainframe mašine i čekalo se rezultat računanja određeno vreme. I to je to — nije bilo odstupanja i svi su bili zadovoljni… određeno vreme.
Vremenom prvi korisnici računara (preteče programera) su postajali sve zahtevniji, programi su postali sve sofisticiraniji, korisnici su tražili sve više mašinskog vremena i interaktivniji, direktniji pristup mašini pri izradi softvera. Pošto je prvi pokušaj računarstva u Oblaku propao, zahvaljujući konstantnom i vrtoglavom povećanju gustine komponenti na integrisanom kolu i padu cena, krenulo se u drugom pravcu — minijaturizacija. Tako smo napravili iskorak od mainframe preko mini-računara do personalnih računara (PC — Personal Computer) za svega par decenija.
Sa PC-evima, konačno je ispunjen san svakog korisnika računara — da poseduje svoje lično “parče” nekada velikog (mainframe) računara kako bi radio sa njim šta mu je volja… i kad mu je volja. Međutim, za korporativni IT ovaj prelazak sa malog broja “velikih” računara (mainframe i mini-računari) na veliki broj “malih” (PC) polako je počinjao da liči na noćnu moru. Dobili smo slobodu i autonomiju, ali to ima svoju cenu…
Skoro preko noći smo prešli iz strogo kontrolisanog, centralizovog modela isporuka IT resursa na “distribuirani” model bez ikakve kontrole. Računari su odjednom nicali svuda, na svakom stolu, u svim kompanijskim odeljenjima, … Ne samo da je broj radnih stanica za zaposlene eksplodirao, nego se i u data centru prešlo na opremu zasnovanoj na istoj “x86 arhitekturi” (serveri, storidž pa čak i mrežna oprema danas). I svaki računar je potpuno izolovan i samostalan. To je za uzvrat značilo da se upravljanje izuzetno usložilo.
Rast potreba za računarskim resursima ne jenjava. Primena računara postaje (ako je to moguće uopšte zamisliti) još sveprisutnija, problemi koje rešavaju sve kompleksniji (primena tehnika “veštačka inteligencije” i sl.), količina podataka koje generišemo raste eksponencijalno iz dana u dan, naša Zemlja je sve povezanija sa optičkim i drugim telekomunikacionim vezama… Sa razvojem tehnologije, raste i kompleksnost. Probleme koje je tehnologija napravila rešavamo sa… još tehnologije. 🙂
Moramo napraviti drastičniji iskorak, jer ako probleme rešavamo “linearnim”, postojećim metodama “stalno se vrtimo u krug”. Danas, sa (ponovnom) pojavom modela isporuke računarskih resursa iz Oblaka (Cloud 2.0 ??) pokušavamo da se vratimo pola veka unazad. Pokušavamo da se vratimo korenima i modelu centralne isporuke resursa. U tom duhu treba posmatrati i hiperkonvergirana rešenja (HCI). HCI pokušava da drastično smanji kompleksnost. Ideja HCI-a je da se pozicionira kao temelj i osnovni gradivni element te nove infrastrukture.
P.S. Da ironija bude još veća, hiperkonvergirana rešenja koriste x86 (PC) arhitekturu. Doduše, sa potpuno drugačijom logičkom arhitekturom — distribuiranim softverskim storidžom koji povezuje fizički nezavisne servere. A sve je počelo 1975. od tamo neke MITS Altair 8800 “igračke od računara” za hobiste i entuzijaste…
Ako želiš da budeš u toku sa mitovima, trendovima i novostima iz sveta računarstva u Oblaku, prijavi se na Bilten “Ko se boji Klauda još?”.