U prvim danima računarstva vladali su Mainframe-ovi. Kao moćni, kompleksni i skupi, bili su retka pojava. Dostupni samo veoma ograničenom krugu ljudi, i čak unutar te klike pristup je bio strogo kontrolisan. Sve je to doprinosilo njihovoj mističnosti i razvoju mnogih mitova i snova o budućnosti društva od strane opšte javnosti. Verovalo se da će računari ubrzo razviti (veštačku) inteligenciju i postati superiorniji od ljudi…
Realnost je zapravo bila mnogo prizemnija i skromnija. Prvi računari (neposredno pre pojave Mainframe-ova) bili su kolosalni po razmerama, namenski i jedinstveni budući da su pravljeni za tačno određenu potrebu (Aplikaciju?!) i nisu proizvođeni serijski. Koristili su se skoro isključivo za kompleksna računanja na masovnoj skali, za potrebe npr. proračuna trajektorija balističkih projektila, raznih naučnih simulacija i sl. Sa pojavom Mainframe-ova računari su počeli sve više da se koriste u poslovne svrhe i to primarno za obradu velike količine podataka. I u suštini to je to — nikakvih “naprednih” programa nije bilo, a od najavljivane veštačke inteligencije ni reči.
Ali J.C.R. Licklider je imao realniju i konkretniju viziju računarstva. Može se reći da je video dalje od tadašnjeg hype-а. 🙂 Zanimljivo je da je Licklider po obrazovanju psiholog (doduše jako širokih interesovanja) i da je zalutao među računardžije — bukvalno je nabasao na računar tokom jednog dana na poslu. Ali za njega nazad nije bilo, zarazio se, i ostatak svoje karijere posvetio primeni računarstva za napredak čovečanstva. Zagovarao je upotrebu računara kao komplementa (a ne zamene) ljudskog intelekta kao jednu vrstu simbioze, direktnu interakciju sa računarima, deljenje resursa i informacija, saradnju na globalnom nivou itd. Osnova toga je buduća Mreža, koncept koji je Lick šaljivo krstio “Intergalactic Computer Network” još davne 1963. godine. Na osnovu te ideje je nastao ARPANET (američka istraživačka mreža), koji je kasnije kroz par krupnih koraka evoluirao u Internet.
Međutim, tih 1960-ih godina računarstvo je tek bilo u povoju i daleko čak i od te realnije Lick-ove vizije… Mainframe računari su u početku bili namenjeni samo jednom korisniku, zapravo još ograničenije od toga, mogli su da izvršavaju samo jedan zadatak (program) istovremeno. Onda je nastao koncept “deljenja vremena” (engl. time-sharing), što je omogućilo da više korisnika “istovremeno” preko udaljenih terminala koristi resurse računara. To je zapravo dalo korisniku direktan pristup mašini i omogućilo interaktivnost — prošli su dani batch procesiranja gde korisnik predaje na bušenim karticama i trakama svoje podatke i programe i onda čeka (i po nekoliko dana) rezultate svog rada…
Kako su se paralelno sa tim Mainframe računari širili po akademskoj i istraživačkoj zajednici, došlo se na prirodnu ideju da se tako definisani računski centri međusobno povežu. Sve sa ciljem kako bi se smanjila količina dupliranih napora i boljeg deljenja rezultata rada, podataka, aplikacija i specifičnih računarskih resursa. Primarni zahtev je bio brzina kako bi kašnjenje bilo minimalno, što je neophodno za paradigmu interaktivnosti nastalu zahvaljujući time-sharing-u. Pored brzine, pouzdanost je bila važan prioritet pri dizajnu jer se smatralo da je za uspeh umrežavanja bilo važno dostići nivo servisa telefonije koja je bila uzor i standard ka kojem se stremilo.
Pet ključnih arhitekturalnih postavki su omogućile dugotrajnost i mogućnost rasta Mreže, i u krajnjoj liniji pojave Interneta kakvog poznajemo danas:
- Paketi i paketsko komutirane mreže su omogućile efikasnost prenosa, posebno u odnosu na tadašnje telefonske mreže zasnovane na tehnologiji komutiranja kola.
- Distribuirana arhitektura je omogućila veliki broj mogućih putanja i otpornost na otkaze.
- Autonomno rutiranje gde svaki ruter samostalno donosi odluku o daljoj putanji paketa na putu do odredišta.
- Odvajanje mrežnih funkcionalnosti (pre svega prosleđivanja paketa) od krajnjih računara u zasebne mrežne uređaje (“rutere”) je zajedno sa sledećom stavkom omogućila enorman rast Interneta.
- Logika “viših” mrežnih protokola se nalazi u krajnjim računarima, a ne u Mreži.
Sve ovo je zajedno omogućilo stvaranje jednog izuzetno elegantnog sistema kakav je Internet, o čemu će biti više reči u narednim objavama.
U suštini, korak po korak, mreže su demokratizovale komunikaciju i razbile Mainframe-ov “master-slave” model terminala tako što je svaki računar postao autonoman. Koncept deljenja vremena je bio prvi korak. Potom, komutiranje paketa je nastalo kao prirodna evolucija, tj. posledica omasovljavanja koncepta deljenja vremena. Usput su došli mini, pa onda i personalni (tzv. PC) računari. Zapravo, time-sharing je uradio za računarstvo isto što i packet-switching za komunikacione mreže.
Ako želiš da budeš u toku sa mitovima, trendovima i novostima iz sveta računarstva u Oblaku, prijavi se na Bilten “Ko se boji Klauda još?”.