Čini se da kroz sve veću i širu primenu automatizacije neminovno idemo ka “utility” računarstvu kao jedinom, ili verovatnije dominantnom modelu računarstva. Nijedna “obična” kompanija ne može postići nivo automatizacije, efikasnosti i agilnosti Goolge, Amazon i drugih “hyper-scale” Cloud provajdera. Međutim, ništa nije apsolutno u svetu računara. Svaka potreba (aplikacija) ima svoj alat (tip infrastrukture). I dan danas IBM zarađuje lepe pare od mainframe računara. Pitanje je samo šta je dominantan model isporuke IT resursa.

Ako samo pogledamo primere evolucija drugih industrija — kao što su distribucija električne energije, vode i sl. — velika većina kompanija je prešla na model pružanja resursa kao “usluge”. Ne investiramo u opremu, plaćamo po potrošnji bez brige o održavanju, potrebnom znanju i sl. — kompletnu brigu o IT infrastrukturi menjamo za novac na mesečnom nivou. Većina kompanija je na početku industrijske revolucije proizvodila sopstvenu struju. Danas, jako su retke kompanije koje to čine. Koriste usluge lokalne elektrodistribucije. Naravno, vode računa o optimizaciji potrošnje (u našem svetu to su tzv. “Hybrid Cloud management” alati). I imaju sopstvene rezervne sisteme za generisanje električne energije u slučaju otkaza primarnog izvora elektrodistribucije koji pokrivaju rad samo kritičnih sistema, tj. “disaster recovery” u našoj branši. Tako gledano, čini se da je sudbina izvesna — svi prelazimo na javni Oblak — pitanje je samo vremena.

Doduše, ima jedva velika i suštinska razlika između računarstva i drugih, starijih industrija koje su već prešle na utility model. Da ostavimo sa strane čitavu polemiku oko regulative, uticaja Cloud-a na bezbednost i korporativnu želju za kontrolom tj. posedovanjem, što sve ide u prilog sopstvene data centar infrastrukture. Međutim, i to je sve podložno promeni — vreme, zajedno sa trendovima globalizacije i automatizacije će učiniti svoje. Suštinska razlika leži u tome što mi u računarstvu “baratamo” sa informacijama. A informacije nisu “lako zamenljiva roba” (engl. commodity) i “opšte dobro”, kao što su (barem još uvek) struja, voda, gas i sl. Informacije su jedinstvene i one zapravo imaju vrednost.

Dodatno, ne možemo pobeći od ekonomske realnosti. A u većini slučajeva, cena je primarni odlučujući faktor. I to se nažalost, posmatra kratkoročno, bez uzimanja u obzir svih dodatnih troškova koji nastaju u eksploataciji (ljudstvo, struja, podrška, rezervni delovi i sl.). Svedoci smo da neki od Cloud pionira koji su svojevremeno usvojili “Cloud-first” politiku i izmestili svoje aplikacije u Oblak, posle par godina vraćaju te iste aplikacije nazad u sopstveni data centar, uglavnom zbog previsokih troškova. Cloud nije jeftin. I nije ni zamišljen da bude, to nije njegova primarna vrednost, iako je tako oglašavan. Više o ovom fenomenu nekom drugom prilikom. Za sada, spomenimo da UK vlada trenutno vrši reviziju svoje “Cloud-first” politike usvojene još davne 2012. godine. Verovatno će promena politike biti u duhu Hibridnog Oblaka, pošto je to poslednja moda. 🙂 Šalu na stranu, ima i zdravog rezona zašto je to tako. Opet, više o ovome nekom drugom prilikom.

Uzimajući sve u obzir, čeka nas izgleda “hibridna” budućnost. IT infrastruktura je trenutno u stanju fluksa. Data centar i Cloud konvergiraju. Ponekad zaboravimo da je savremeno računarstvo veoma mlada disciplina, stara svega nešto više od pola veka. Istorijski gledano, to je industrija koja je ubedljivo imala najbrži progres. I dalje se razvija izuzetno brzo, dinamična je kao na početku i konstantno evoluira. Itekako možemo očekivati drastičniju promenu u arhitekturi i gradivnim komponentama data centar sistema. Naravno, i dalji razvoj Cloud provajdera. Obe platflorme imaju smisla, u zavisnosti od potreba aplikacija. Svakako, data centri “ne idu nigde”… barem ne u doglednoj budućnosti.