Tržište tehnoloških ponuđača (engl. vendors) data centar opreme je eksplodiralo. Imamo tradicionalne igrače, nove start-up inovatore, kao i one “između” koji su uglavnom samo našminkali postojeće proizvode sa zastarelom arhitekturom. Kako se odlučujemo pri nabavci u ovakvom okruženju?
Na osnovu prethodnog iskustva u radu sa starijim modelom opreme određenog ponuđača, lepo spakovanih marketinških materiala, umešnosti prodavca, preporuke partnera za integraciju? Razmišljamo li šta nam je zaista potrebno i s tim u vezi donosimo li ispravne, hrabre odluke? Ili idemo linijom manjeg otpora i kupujemo već poznato jer su rizici, u smislu visine investicije ako napravimo pogrešan odabir, preveliki? Danas, svi ponuđači su prilično isti, unutar svojih tehnoloških segmenata naravno. Tehnološki tržište je “sazrelo”, komercijalno je zasićeno. Rezultat je nepostojanje jake diferencijacije između proizvođača. U ovakvim okolnostima je jako teško doneti (ispravnu) odluku.
Ima li bitne razlike između VMware ESXi, Microsoft Hyper-V ili KVM serverske virtuelizacije?
Zrelost tržišta nas tera da promenimo paradigmu razmišljanja i pristupa kako postavljamo arhitekturu našeg data centra. Vreme je da prestanemo da kupujemo nezavisne proizvode, komponente i prateće zatvorene (engl. proprietary) tehnologije ponuđača. Komponente i proizvodi su postali commodity — svi ponuđači imaju skoro iste mogućnosti i funkcionalnosti. I samim tim njihov doprinos vrednosti je mali — jer ako je neka funkcionalnost svima dostupna i očekivana, onda je i vaša konkurencija ima — i to ne stvara konkurentsku prednost na tržištu.
Uvođenje serverske virtuelizacije pre 10 godina je pružalo konkurentsku prednost Biznisu — manje servera potrebno, veća fleksibilnost, dostupnost i sl. Danas je virtuelizacija norma, i ne pruža nikakvu prednost u odnosu na konkurenciju jer su je svi već implementirali.
Način ustrojavanja sistema gde kupujemo nezavisne komponente i integrišemo ih naknadno nas je i doveo do trenutne enormne i sveprisutne kompleksnosti. Sa tehnološkim napretkom kompleksnost se ne smanjuje kao što bi se moglo pomisliti, nego povećava. Razlog tome je što su tehničke “inovacije” uglavnom u domenu zatvorenih (engl. proprietary) funkcionalnosti (koje nisu kompatibilne sa tehnologijama ostalih ponuđača), a ne suštinske promene u arhitekturi koje bi dovele do veće otvorenosti i smanjena kompleksnosti.
Kompleksnost nas mnogo boli i košta. Ne samo u novcu, nego u vremenu i energiji koja je potrebna da bi se takvi sistemi održavali. Takođe, kompleksnost nam smanjuje slobodu izbora — manji je spektar mogućnosti pri daljoj ekspolataciji i proširenju sistema. Vremenom, nagomilani tehnički dug nas uvodi u frustraciju…
Koju serversku virtuelizaciju koristi Amazon AWS? Koga to zanima, bitno je da servis radi.
Ako nekog baš i zanima :), koristili su Xen pa su prešli na KVM.
Vreme je da promenimo razmišljanje i pristup postavljanja arhitekture Data Centra. Potrebna su nam rešenja integrisana po dizajnu, a ne nezavisne komponente (npr. serveri, storidž, mreža — ozloglašeni silosi u data centru). Gde god je moguće, treba da se oslonimo na korišćenje kataloških (Cloud) servisa — nema potrebe da “ponovo izmišljamo točak”. U današnje vreme, samo ovako ustrojena Data Centar infrastruktura može da omogući Biznisu novu Vrednost. Smanjujući kompleksnost dobijamo više vremena i energije da se bavimo razvojem Biznisa. A problem današnjice nije nedostatak mogućnosti i informacija, nego manjak fokusa.
“Ne možemo rešiti probleme koristeći isto razmišljanje koje ih je i stvorilo.” — Albert Ajnštajn, fizičar.
Ako želiš da budeš u toku sa mitovima, trendovima i novostima iz sveta računarstva u Oblaku, prijavi se na Bilten “Ko se boji Klauda još?”.