Kako je Dial-up bolji od optike?

Ako sreću definišemo kao osećaj zadovoljstva, radosti i ispunjenosti nakon što nešto uradili, ja mogu da kažem sam bio srećniji sa (up to :)) 56 kbps dial-up vezom nego što sam danas sa 100+ Mbps simetričnim optičkim linkom, i to kućnim. Zašto?

Zato što sam više cenio, iščekivao i planirao šta ću raditi kada se se sledeći put “nakačim na net”.

Zato što nisam imao non-stop prekide, pa sam zapravo i mogao da razmišljam. I radim druge stvari u životu.

Zato što sam imao vremena i energije da se zapravo udubim u sadržaj koji istražujem, a ne da samo “šaltam” površno kao danas.

Za srodne duše nostalgičare, evo malo da vas mine želja:

Znam, znam, mogao bih sam da se “skinem sa neta”, tj. da ne pogledujem toliko često u ekran… ali je disciplina teška, (loše) navike se teško odbacuju. A i “disciplina” je još jedna mentalna obaveza. Tako da je po meni bolje imati ograničenja, ovaj put tehnološka.

Naravno, osvešćenje je prvi korak ka ozdravljenju. Pošto dial-up provajderi više ne postoje i nemam gde da kupim sate za net, eto i ja se učim popularnom “balansiranju”, uštinem se svaki put kad krenem mahinalno po navici da “proverim nešto važno” (zapravo potpuno nevažno) na brzaka.

Moja komšinica Milanka ima običaj da kaže kad je pitaju šta joj rade unuci – “eno ih na aparatima”. Evo ja, koji obožavam tehnologiju i gedžete, mogu da kažem da želim da ne “budem na aparatima” (bar ne stalno više), i da budem malo kao Finac (redovni boravci u prirodi i sl.). Amin (u prevodu – neka tako bude).

Tako da odgovor je, modem (modulator-demodulator, digitalnog (PC) u analogni (telefonski) signal i obratno) je bolji za mentalno zdravlje.

Zapravo istorijat i priča oko nastanka modema je veoma zanimljiva tema za sebe, ali o tome nekom drugom prilikom (možda/valjda).