Author: Goran Martić

Čovek je biće navika. Naš primarni instikt je da preživimo. Nastavljamo da radimo stvari koje smo radili do juče jer smo zahvaljujući tome i preživeli. Zato moramo da se čuvamo “iskustvenog zatvora”, kako ne bismo postali rob svojih navika, obrazaca razmišljanja  i ponašanja. Jer kako je i Čerčil govorio “prvo mi izgradimo kuće, a onda one definišu nas”. Ono što je bilo odlično juče, i nastalo je sa dobrim razlogom, ne znači da je adekvatno za vreme današnjice. U biti, čovek brani postojeći poredak jer amigdala vidi svaku promenu kao pretnju, kao narušavanje “udobnog” statusa kvo.

Većina kompanija ne želi da migrira legacy aplikacije u Oblak jer su mišljenja da neće imati nikakve značajne prednosti ako postojeći monolit samo prebace u Cloud (tzv. lift and shift taktika)… Tako onda čekaju da aplikacija “ode u penziju” prirodnim tokom od silnih godina korišćenja ili da se refaktoriše u potpunosti što se verovatno neće desiti nikad jer je isuviše komplikovano i skupo, i pitanje je da li to uopšte ima smisla. Istina je da su tzv. cloud-native aplikacije, odnosno aplikacije sa mikroservisnom arhitekturom najpodobnije za Oblak. Glavna prednost mikroservisa je njihova nezavisnost, i obično se oslanjaju na kontejnere za izvršavanje, čija je glavna karakteristika autonomnost. Mikroservisi upakovani u kontejnere u Oblaku dolaze do punog izražaja jer mogu da se oslone na enormne kapacitete, distribuiranost i agilnost platforme kakvu imaju hyper-scale provajderi kao što su Amazon, Google i dr.

Istina je da je svakoj IT komponenti potrebno malo dodira Oblaka — ne bi li se automatizovala, pojednostavila illi prosto približila korisnicima — ali preterali smo. Ubacujemo Cloud i gde mu nije mesto, čime doprinosimo zbunjenosti korisnika i time povećavamo otpor prema njemu.

Prvi servisi iz Oblaka su “potekli” 1960-ih, ne 2010-ih godina. Pružaoci usluga nisu Amazon, niti SalesForce… nego IBM, General Electric, UCC i dr. U vremenu smo računarske praistorije, epohi kad su vladali kolosalni Mainframe računari — moćne, skupe, kompleksne i retke mašine. Zbog toga, a i radi obezbeđivanja maksimalne efikasnosti rada (sat rada je prilično skup), pristup je strogo kontrolisan od strane specijalista (tzv. “belo sveštenstvo”) koji imaju ekskluzivan pristup njenom veličanstvu Mašini. Opšta populacija pridaje računarima skoro mitski značaj i naširoko se precenjuju njihove sposobnosti.

Od IT-a se konstantno očekuje da troši manje vremena u upravljanju infrastrukturom, a više na aplikacije i servise koji zapravo doprinose vrednosti poslovanja. Uprkos stalnom napretku tehnologije, čini se kao da su stvari sve teže. Razlog tome leži u činjenici da napredak znači povećanje kompleksnosti.

“Jedino što je konstantno je promena.” — Heraklit, grčki filozof

Često su ljudi koji nisu iz IT-a prvi koji vide prednosti nove tehnologije, postanu zagovornici i pioniri inicijalnog usvajanja. Pritom, korporativni IT zna da zauzme stav “kočničara”, što dodatno doprinosi razdoru između Biznisa i IT-a.