Prateći našu industriju čini se kao da tradicionalni Data centri pokušavaju da se modernizuju tako što će pridobiti karakteristike javnog Cloud-a, dok istovremeno “novopečeni” Cloud provajderi pokušavaju da uliju sigurnost korisnicima time što užurbano rade na povećavanju bezbednosti i stepena kontrole svojih platformi.
Čini se da kroz sve veću i širu primenu automatizacije neminovno idemo ka “utility” računarstvu kao jedinom, ili verovatnije dominantnom modelu računarstva. Nijedna “obična” kompanija ne može postići nivo automatizacije, efikasnosti i agilnosti Goolge, Amazon i drugih “hyper-scale” Cloud provajdera. Međutim, ništa nije apsolutno u svetu računara. Svaka potreba (aplikacija) ima svoj alat (tip infrastrukture). I dan danas IBM zarađuje lepe pare od mainframe računara. Pitanje je samo šta je dominantan model isporuke IT resursa.
Public Cloud je nastao zbog izuzetne kompleksnosti sopstvenih Data Centar okruženja. Kompleksnost dovodi do sporih procesa pri aktivaciji IT resursa, niske iskorišćenosti resursa, zahtevnom održavanju, češćim i dužim prekidima u radu servisa. Sve to zajedno je dovelo do tromosti i lošeg imidža IT-a. Da ne spominjemo visoke troškove kao rezultat svega toga.
Otkud tolika kompleksnost u današnjima korporativnim data centrima? Kako su to tzv. “silosi” (serveri, storidž i mreža) postali glavni krivci preko noći za tromost i sve ostale probleme IT infrastrukture? Zašto postoji tolika halabuka u industriji oko hiperkonvergiranih rešenja?
U prvim danima računarstva vladali su Mainframe-ovi. Kao moćni, kompleksni i skupi, bili su retka pojava. Dostupni samo veoma ograničenom krugu ljudi, i čak unutar te klike pristup je bio strogo kontrolisan. Sve je to doprinosilo njihovoj mističnosti i razvoju mnogih mitova i snova o budućnosti društva od strane opšte javnosti. Verovalo se da će računari ubrzo razviti (veštačku) inteligenciju i postati superiorniji od ljudi…
Čovek je biće navika. Naš primarni instikt je da preživimo. Nastavljamo da radimo stvari koje smo radili do juče jer smo zahvaljujući tome i preživeli. Zato moramo da se čuvamo “iskustvenog zatvora”, kako ne bismo postali rob svojih navika, obrazaca razmišljanja i ponašanja. Jer kako je i Čerčil govorio “prvo mi izgradimo kuće, a onda one definišu nas”. Ono što je bilo odlično juče, i nastalo je sa dobrim razlogom, ne znači da je adekvatno za vreme današnjice. U biti, čovek brani postojeći poredak jer amigdala vidi svaku promenu kao pretnju, kao narušavanje “udobnog” statusa kvo.
Većina kompanija ne želi da migrira legacy aplikacije u Oblak jer su mišljenja da neće imati nikakve značajne prednosti ako postojeći monolit samo prebace u Cloud (tzv. lift and shift taktika)… Tako onda čekaju da aplikacija “ode u penziju” prirodnim tokom od silnih godina korišćenja ili da se refaktoriše u potpunosti što se verovatno neće desiti nikad jer je isuviše komplikovano i skupo, i pitanje je da li to uopšte ima smisla. Istina je da su tzv. cloud-native aplikacije, odnosno aplikacije sa mikroservisnom arhitekturom najpodobnije za Oblak. Glavna prednost mikroservisa je njihova nezavisnost, i obično se oslanjaju na kontejnere za izvršavanje, čija je glavna karakteristika autonomnost. Mikroservisi upakovani u kontejnere u Oblaku dolaze do punog izražaja jer mogu da se oslone na enormne kapacitete, distribuiranost i agilnost platforme kakvu imaju hyper-scale provajderi kao što su Amazon, Google i dr.
Istina je da je svakoj IT komponenti potrebno malo dodira Oblaka — ne bi li se automatizovala, pojednostavila illi prosto približila korisnicima — ali preterali smo. Ubacujemo Cloud i gde mu nije mesto, čime doprinosimo zbunjenosti korisnika i time povećavamo otpor prema njemu.
Čovek bi pomislio da se sa razvojem tehnologije sistem i upravljanje njime pojednostavljuje. Istina je da kompleksnost sistema raste. Upravljanje je sve bolnije. Zašto je to tako?
Ništa nije nastalo slučajno. Niti odjednom. Pa tako ni simbol OBLAKA kao način predstavljanja SERVISNOG PRUŽANJA IT RESURSA.
U početku, simbol Oblaka je označavao TELEKOMUNIKACIONU MREŽU — vezu između dva dobro poznata sistema.
Kasnije, 1980-ih i 1990-ih, Oblak je evoluirao u simbol INTERNETA — amorfna mreža koja je u mogućnosti da poveže potpuno različite sisteme.
Od 2000-ih, a posebno 2010-ih, Oblak predstavlja “CLOUD”. Odnosno, način isporuke IT resursa na zahtev sa udaljene lokacije.