Jedna od zanimljivijih karakteristika distribuiranih sistema gde koristimo više komponenti koje obavljaju istu funkciju jeste da možemo da menjamo pojedinačne komponente bez prekida rada sistema, odnosno servisa koje sistem pruža. Razlozi za privremeno gašenje pojedinačnih komponenti mogu biti višestruki: održavanje sistema, ažuriranje softvera, otkaz i sl.

Jasno je već neko vreme da Cloud nije marketinški “hype”, da ima veliku upotrebnu vrednost i da će nastaviti da se razvija i uzima sve većeg maha.

U vezi sa dihotomijom koja se odvija trenutno o tome da li će sve Aplikacije preći na javni Oblak ili će privatni Data centri nastaviti da žive smo već pričali u prethodnom postu.

Ako se osvrnemo na činjenice i pogledamo šta se do sada primarno migrira u Cloud — to su aplikacije koje su najjednostavnije (i uglavnom ne toliko bitne), kao i najinovativnije aplikacije koje su zasnovane na mikroservisnoj arhitekturi pa im je Cloud prirodno okruženje. “Ono u sredini” — ERP, baze podataka i drugi sistemi kritični za poslovanje — ostaje u glavnom u sopstvenom Data centru kompanije.

Internet. ”Inter-Net” je globalna Mreža koja povezuje (“Inter”) sve ostale mreže (“Net”). Teško je preceniti uticaj koji je Internet imao na način na koji komuniciramo, radimo i zabavljamo se. Sa tehničke strane, Internet predstavlja vrhunski primer elegantne i skalabilne arhitekture koja je zahvaljujući dobro postavljenim temeljima omogućila povezivanje milionа ljudi širom planete koristeći najrazličitije uređaje i komunikacione tehnologije. I dalje nastavlja da se širi, evoluira i diversifikuje. I sve ove decenije funkcioniše bez globalnih otkaza ili zagušenja.

Prateći našu industriju čini se kao da tradicionalni Data centri pokušavaju da se modernizuju tako što će pridobiti karakteristike javnog Cloud-a, dok istovremeno “novopečeni” Cloud provajderi pokušavaju da uliju sigurnost korisnicima time što užurbano rade na povećavanju bezbednosti i stepena kontrole svojih platformi.

Public Cloud je nastao zbog izuzetne kompleksnosti sopstvenih Data Centar okruženja. Kompleksnost dovodi do sporih procesa pri aktivaciji IT resursa, niske iskorišćenosti resursa, zahtevnom održavanju, češćim i dužim prekidima u radu servisa. Sve to zajedno je dovelo do tromosti i lošeg imidža IT-a. Da ne spominjemo visoke troškove kao rezultat svega toga.

Otkud tolika kompleksnost u današnjima korporativnim data centrima? Kako su to tzv. “silosi” (serveri, storidž i mreža) postali glavni krivci preko noći za tromost i sve ostale probleme IT infrastrukture? Zašto postoji tolika halabuka u industriji oko hiperkonvergiranih rešenja?

U prvim danima računarstva vladali su Mainframe-ovi. Kao moćni, kompleksni i skupi, bili su retka pojava. Dostupni samo veoma ograničenom krugu ljudi, i čak unutar te klike pristup je bio strogo kontrolisan. Sve je to doprinosilo njihovoj mističnosti i razvoju mnogih mitova i snova o budućnosti društva od strane opšte javnosti. Verovalo se da će računari ubrzo razviti (veštačku) inteligenciju i postati superiorniji od ljudi…

Čovek je biće navika. Naš primarni instikt je da preživimo. Nastavljamo da radimo stvari koje smo radili do juče jer smo zahvaljujući tome i preživeli. Zato moramo da se čuvamo “iskustvenog zatvora”, kako ne bismo postali rob svojih navika, obrazaca razmišljanja  i ponašanja. Jer kako je i Čerčil govorio “prvo mi izgradimo kuće, a onda one definišu nas”. Ono što je bilo odlično juče, i nastalo je sa dobrim razlogom, ne znači da je adekvatno za vreme današnjice. U biti, čovek brani postojeći poredak jer amigdala vidi svaku promenu kao pretnju, kao narušavanje “udobnog” statusa kvo.

Većina kompanija ne želi da migrira legacy aplikacije u Oblak jer su mišljenja da neće imati nikakve značajne prednosti ako postojeći monolit samo prebace u Cloud (tzv. lift and shift taktika)… Tako onda čekaju da aplikacija “ode u penziju” prirodnim tokom od silnih godina korišćenja ili da se refaktoriše u potpunosti što se verovatno neće desiti nikad jer je isuviše komplikovano i skupo, i pitanje je da li to uopšte ima smisla. Istina je da su tzv. cloud-native aplikacije, odnosno aplikacije sa mikroservisnom arhitekturom najpodobnije za Oblak. Glavna prednost mikroservisa je njihova nezavisnost, i obično se oslanjaju na kontejnere za izvršavanje, čija je glavna karakteristika autonomnost. Mikroservisi upakovani u kontejnere u Oblaku dolaze do punog izražaja jer mogu da se oslone na enormne kapacitete, distribuiranost i agilnost platforme kakvu imaju hyper-scale provajderi kao što su Amazon, Google i dr.