Category: Некатегоризовано

Šta posle posustajanja Moore-ove zakonitosti? Već 10-ak godina se priča šta posle Moore-ove zakonitosti. Oko 2005. smo udarili u limite performansi (takta) single-core procesora usled Denardovog skaliranja. A “Moore” i dalje radi svoje, malo manje agresivno nego ranije, ali radi. Počeli smo da gradimo procesore sa više jezgara. Prođe još 10 godina, “Moore” i dalje radi. Počeli smo da integrišemo memorijski i IO kontrolere u centralni procesor (nema više South i North bridge-eva). Prođe još 10 godina. Sada imamo procesore sa preko 100 jezgara, koji pored integrisanog memorijskog i IO kontrolera (PCIe root complex), imaju i dodatne mini-akceleratore (vektorsko procesiranje za 3D i AI, security, …).

A. Network na Zemlji (~1970.): Mreže povezuju računarske resurse (suštinski aplikacije i podatke) i ljude. i Od zasebnih i raznolokih LAN i WAN tehnologija, do tehnološke konvergencije dominacijom (najjednostavnijeg, ali tehnološki najagresivnijeg) Ethernet-a.

B. “Most” ka Cloud-u (~2010. ): Nastanak Cloud (v2.0) računarstva doveo je do potrebe povezivanja lokalnih računarskih resursa sa resursima u Oblaku (VPN preko Interneta, direktne veze (optika, iznajmljeni linkovi)).

C. Network u Oblaku (~2010.): Omasovljavanje korišćenja Cloud-a dovodo do sve bogatijeg portfolija resursa u Oblaku. Ovim dolazi do potrebe za naprednim mrežnim funkcijama radi kontrole saobraćaja unutar Cloud domena (virtuelni ruter – VPC/VNET, firewall, load-balancer, itd.).

D. Cloud na Zemlji (~2015.): Određeni segment korisnika želi samouslužnost i jednostavnost korišćenja Cloud portala, ali u sopstvenom data centru – zarad izolacije, kontrole performansi i suvereniteta nad podacima.

Krug se tako zatvorio – imamo i Mrežu i Oblak, i na nebu i na zemlji.

Simbolika Oblaka je evoluirala kroz decenije, i simbol Oblaka je nosio različito značenje:

Ako sreću definišemo kao osećaj zadovoljstva, radosti i ispunjenosti nakon što nešto uradili, ja mogu da kažem sam bio srećniji sa (up to :)) 56 kbps dial-up vezom nego što sam danas sa 100+ Mbps simetričnim optičkim linkom, i to kućnim. Zašto?

Ovaj tekst bi mogao da ima i naslov “Šta je razlika između računarstva i fizike?”.

Savremeno računarstvo još nije navršilo jedan vek*, ali ima bogatu i kondenzovanu, ubrzanu evoluciju. Prošlo je dugačak put od izračunavanja balističkih tablica i drugih vojnih primena, preko obrade zarada i upravljanja kompletnim poslovanjem, naučno-istraživačkih i industrijskih proboja, pa sve do masovne obrade podataka putem neuralnih mreža.

U računarstvu možemo opaziti cikličnost – promenu dominantne paradigme na svakih 20-ak godina:

• ERA DINOSAURUSA 1950/60-ih godina: Centralizovani (i malobrojni) mainframe računari.
• MINIJATURIZACIJA DOMINIRA 1970/80-ih: distribuirani (pre “razbacani”) “mini”* pa onda i mikro (PC) računari na svakom stolu.
• UTILITY MODEL 2010/20-ih godina: resursi se (ponovo) centralizuju agregacijom u server sale data centre u formi “Cloud” i AI klastera**.

If you ask ChatGPT about “composable hardware infrastructure” you get something like this: Composable hardware infrastructure represents a significant evolution in data center architecture, providing a more flexible, efficient, and scalable approach to managing IT resources. Fair enough, but what does it mean?

U svetu računarstva, softverski fundamenti i najvažnije komponente su operativni sistem i paketske mreže. Zanimljivo je da oni dele određene dizajn karakteristike, o čemu ćemo i diskutovati. Istorijski, mreže su nastale ubrzo nakon operativnih sistema, i to od strane istih istraživača-inženjera. Pod OS-om smatramo operativni sistem sa svim glavnim karakteristikama modernih UNIX/Linux sistema (proces kao osnovna apstrakcija, virtuelna memorija, hijerarhijski fajl sistem, …). Pod Mrežom smatramo paketske mreže, konkretno Ethernet/IP mreže.

HCI (Hyper-Converged Infrastructure) rešenje donekle radikalno menja data centar arhitekturu time što “eliminiše” centralni mrežni storidž. Ovo omogućava konsolidaciju storage i compute data centar resursa. Naravno, oba resursa su virtuelizovana. Posledica je drastično pojednostavljivanje arhitekture data centra (posledično i upravljanja) i povećanja efikasnosti (veći stepen konsolidacije, manji TCO i sl.).

HCI kao rešenje postoji već 10-ak godina. Ali čak ni tada HCI nije bio nov koncept. Hyper-scale servis provajderi (Google i sl.) su koristili “HCI” već neko vreme u produkciji, naravno koristeći sopstveni softverski stek (interna rešenja). Osnovna ideja komercijalnih HCI rešenja je bila da učini da privatni data centri da (arhitekturalno) “zaliče” na data centre hyper-scale provajdera, u kontekstu lakog proširenja kapaciteta, dinamičkog raspoređivanja opterećenja i visoke dostupnosti*. I u tome su već uveliko uspeli, čemu svedoči visok stepen zadovoljstva korisnika**.

Računarski model danas je takav da su svi resursi (RAM, IO/DISK, GPU) direktno fizički povezani na CPU preko zajedničke matične ploče. Ovo ima svoje prednosti, kao što su jednostavno deljenje resursa, direktan pristup resursima preko magistrale i generalna samostalnost računarskog sistema bez mrežne konekcije.

Međutim, ovo ima i svoje značajne nedostatke koji danas sve više dolaze do izražaja: